Noah

Oklevao sam sa ovim filmom. Iako me ni prethodni komad Darena Aronofskog – Black Swan -  nije oduševio, jasno je bilo da me njegova vizija priče o potopu može samo razočarati.

„Pi“ je svakako kultni film, „Rekvijem...“ je u mnogome obeležio moju i generacije nešto starije od moje, „Fontana“ je neprobojno i kompleksno delo jednog oslobođenog genija – možda malko preterujem, oprostite – „Rvač“ je, pak, sasvim drugačiji od svih njih, a i dalje kvalitetan, „Black Swan“ je tehnički perfektan, jedan od vizuelno najupečatljivijih filmova ikada – slobodno to  mogu reći i stajati iza te tvrdnje, odmah je iza dela besmrtnog Kjubrika, „Antihrista“ Larsa Fon Trira, „Solarisa“, „Stalkera“ i još svega nekoliko naslova – iako je, makar dok se ja pitam, urnisan lošom glumom Natali Portman. 

Zagazio je Daren u mejnstrim davno, ali je tek sa svojim najnovijim filmom ušao u sve moguće kalupe američke industrije filma... ili možda je bolje reći - zabave.  

Dakle, „Noah“ je holivudski blokbaster i jedino bi pošteno bilo gledati i oceniti ga kao takvog. Ovde Daren zaista prati sve moguće, obligatorne klišee modernog mejnstrim filma, čini se ne bataljujući niti jedan. Ništa toliko strašno - ni prvi, ni poslednji kojem je dojadilo čekanje da se svet promeni i prihvati njegovu artističku viziju, pa je odlučio da s p rikloni najjačoj struji i pruži mu ono što želi, jedini problem je – malo ko je želeo ovakav film. Enormni butthurt hrišćana u Americi i diljem sveta proizilazi iz činjenice da je mit, legenda ili biblijska istina (kako god) promenjena. Sa druge strane, većina ljubitelja starijih darenovih filmova su hipsteri, alternativni i moderni, „otvorenog uma“ , ateisti, anti-hrišćani i nju ejdž debili kojima sama pomisao o filmu koji za glavnu tematiku ima jednu od centralnih priča starog zaveta jeste, u najmanju ruku  - odbojna. 

Ne bi trebalo da je tako, zaista. Novi „Noah“ jeste „Noah“ za post-industrijsko društvo umiruće planete. Prvi minuti filma, iako očekujemo apokaliptični film, zapravo izgledaju kao post-apokaliptični – drveće sasečeno u korenju, pustare, napušteni, iscrpljeni rudnici, sasvim sapljeni predeli prekriveni pepelom. Krajolici sumorni i mrtvi deluju više kao izbeglice iz „Pobesnelog Maksa“, igara iz „Folaut“ serijala ili okolina tolinovog Ajzengarda, koja krvari pod Sarumanom. Svetu se već desio smak i taj smak su bili ljudi, sada samo čeka svoju konačnu smrt. 

Ono gde Daren menja originalni mit, jesu mesta koja su predmet kritike i sudaranja zdravog rezonovanja i verovanja. Većinu stvari rešava upotrebom deus ex mašine u obliku zrna iz Edena., neki drugi upotrebom uspavljujućih travki... Ono što nije uspeo – ili namerno hteo – da prevaziđe jeste pitanje preporoda ljudskog roda koji se ponovo svodi na moralno i genetski neprihvaljtiv - incest.

Janso je da je ovaj film pre svega ekološki krik, na tragu „Ledolomca“. Ljudska civilizacija koja je dooživela potop je u nekoj svojoj verziji ranog industrijalizma, nakotila se i iscrpela zemlju. Takođe film je opasna kritika ljudskog mesožderstva. 

Tu i tamo zaista i dalje probije darenov umetnički genije. Neke scene su lepe, bajkovite, uznemirujuće, upečatljive svakako. Prikaz kreacije sveta, nojeva vizija potopa, rađanje šume iz jednog jedinog semena... Ali je sve to retko i ugušeno potrebama industrije za scenama nasilja, romantike, silnom patetikom. 

Na kraju, da li je ovo loš film? Zavisi. Ovo je svakako najlošiji darenov film i to ubedljivo. Gledano na njega kao na klasični holivudski blokbaster? Ovo je dobar film, bolji od većine danas, pa opet ne najbolji ni u toj kategoriji.

 Ono što Darenu moramo priznati, osim da više nikome kao umetnik ne mora da se dokazuje, jeste to da još uvek nije napravio isti film. 

Za kraj treba se zamisliti, maštati malo, kakva li bi bila darenova vizija tolkinovog Hobita? Da li bi dobili nešto više od onih džeksonovih ofucanih govana? Svakako bi.
Da strogo nastavi suvoparnom linijom blokbastera - u šta moram priznati da žestoko sumnjam - ne bio strašno, samo da bira za njega prirodniju, prikladniju tematiku.