Sve počinje u srednjem veku, negde u Francuskoj. Fotografija koja je naturalistička predstavlja nam, sa tačke gledišta nas sa početka dvadeset i prvog veka, nas u post—prosvetiteljskom svetu, gotovo nadrealno okrutnost ljudskog roda. Čovek pokušava ukrasti konja – uspevalo mu je u prošlosti to više puta – ali sa istog biva zbačen; pada i lomi nogu; hvataju ga deca koja su svedoci njegovog nedela; stavljaju mu omču oko vrata i vode ga nazad u selo. Meštani, naravno, odlučuju da ga bese, ali... Tu se negde upliće sveštenik koji kazuje da ta malena duša još nije spremna da umre, da će ga povesti u manastir i vratiti onda kada bude pomiren sa svojom sudbinom, bogom i završetkom ovozemaljskog života.
Jedan Žodorovoski-Felini obrt kasnije i - pravi film zaista počinje.
„Život kao fatalna, seksualno prenosiva bolest“ je poljski film koji se bavi temom smrti, prihvatanjem iste. Ovo je priča o lekaru u poznim godinama koji saznaje da ima rak u poodmakloj fazi, jedina, a i ta jako slaba, nada mu je eksperimentalni i smeli tretman u Francuskoj, ali je on preskup za njegova skromna primanja...
Danas, u Evropi koja je odavno doživela svog Ničea, Sartra, Šopenhauera, Hesea, Marksa i druge umove koji su na ovaj ili onaj način zagovarali ateizam (ili makar anti-hrišćanski sentiment), zanimljiv je procvat i rezurekcija katoličanstva (ili pravoslavlja) u određenim post-komunističkim državama. Sa padom „crvene zavese“, u nekima (ne svim, Češka je verovatno najizraženije ateistička država starog kontinenta) je eksplodiralo turbo-hrišćanstvo, a Poljska je možda i najjači primer te pojave. S tim na pameti, ulogu crkve, religije i samog Boga u ovom filmu je zanimljivo posmatrati. Zanimljiva je i prozivka novo-katolika, koji su članstvo u Partiji brže-bolje zamenili prisustvom na misama i pominjanjem Boga što češće. Nije religija ovde toliko agresivna, možda za korak pomereno u odnosu na pojedine radove Tarkovskog. Ultimativno, poruka filma se svodi na to da Boga možda i nema, ali da je sa nijime lakše, a i bolje je, možda, živeti kao da ga ima.
Ponekad će nas pogoditi duboki, inteligentni dijalozi baš na tragu ranije pominjanog Tarkovskog, a gotovo da nećemo naći scenu koja je suvišna i bez nekog smisla i kvalitetno uklopljena u čitav koncept. Bilo da je u njoj naš umirući lekar, mladi, zaljubljeni par, sveštenik ili neko peti svi zajedno grade jednu monolitnu priču.
Smrt je ovde neumoljiva i bezobrazna. Čak i kada sazna da nema spasa, kada odluči da sve što ima potroši i priušti sebi makar mesec dana lepog života, ono što mu je verovatno čitavim postojanjem izmicalo i postojalo samo u sutrašnjici – kao i svima nama, nažalost – bolest ulazi u svoju konačnu fazi i uništava i te poslednje planove. A, ipak, smrt je ovde milostiva, jer, makar, ostavlja našem lekaru dovoljno vremena da sve završi, da svemu nađe smisao, da se pomiri sa svetom i sudbinom koja čeka baš sve nas. On nalazi savršenu svrhu za svoju imovinu – pošto direktnih naslednika nema – on pronalazi mir duše baš u religiji i crkvi, on nalazi upotrebu i smisao čak i za njegovo mrtvo, hladno i ukočeno telo koje će ostati iza njega.
I sve to u samo devedesetak minuta, film i njegov autor kao da i sami poštuju bolnu činjenicu – život je kratak.
No comments:
Post a Comment